Za 14 sezona koliko se igra Superliga, makar jednom vijorio se crno-beli barjak igralištima od Subotice do Surdilice, u slavu pobeda na 29 stadiona diljem države, jedino je nema na čuvenom „Vašarištu“, pošto je objekat Mladog radnika ostao bastion, teren koji za sve ovo vreme nije uspeo da pokori.

Ruku na srce, igrao je Partizan tek jednom u Požarevcu, međutim, remi iz kasne jeseni 2009. sprečava ga da se pohvali savršenim učinkom uoči gostovanja u Senti, novog grada u kom gleda kako da podigne ruke u znak pobede. Ovako će na severu Srbije pokušati svojevrsnom Riziku da doda još jednu osvojenu teritoriju. Pod uslovom da slavi u susretu 22. kola (TV Arena sport 1) biće to 30. zadnje u našim okvirima koje je utefterisao otkako fudbalsko prvenstvo igramo razdruženi od Crnogoraca (sezona 2006/2007). S obzirom da TSC zbog renoviranja stadiona u Bačkoj Topoli ne može da bude domaćin u svojoj kući, ispalo je da na neutralnom terenu četa Sava Miloševića pokušava da stigne do jubileja. Koliko je komplikovan zadatak čeka ilustruje podatak da je njegov nekadašnji saigrač iz Humske, Zoltan Sabo, našpanovao novajliju u elitnom karavanu do te mere da, iako izmešteni, u Senti ne znaju za poraz: šest utakmica su dobili, četiri odigrali nerešeno. No, ni TSC-u nije svejedno. Ovakvog takmaca još nisu imali.

Takmaca koji gde ode, pre ili kasnije trijumfuje. Broj klubova od kojih je Parni valjak bio brži veći je od broja gradova i stadiona, jer su, kako to valjda samo u Superligi ima, neki timovi bili domaćini na više adresa (OFK Beograd, Rad, Voždovac na zdanju Obilića, BSK na Staroj Karaburmi, Metalac se selio od Kragujevca, Jagodine i Čačka do Lučana sve dok nije dobio dom u Gornjem Milanovcu, podstanari su bili i Donji Srem, Sloboda, OFK Bačka, Spartak, Dinamo iz Vranja, a i dan-danas je Proleter iz Novog Sada).

Sve je počelo 5. avgusta 2006. kontroverznom utakmicom u Železniku. Bežanija – još jedan klub koji je iznajmio stadion pošto na svom nije mogao da se takmiči – vodila je 3:1 posle prvog poluvremena, da bi Obiora Odita i Predrag Lazić u razmaku od 14 minuta dali tri gola i preokrenuli rezultat u korist ekipe Miodraga Ješića. Tako je „Mali poljud“ u Železniku postao prva Partizanova osvojena teritorija, dok je poslednja „Slavko Maletiv Vava“, završnog dana marta 2018. za vreme trenerskog mandata Miroslava Đukića. U međuvremenu je palo još osam stadiona u Beogradu („Rajko Mitić“, Omladinski stadion na Staroj Karaburmi, Kralj Petar Prvi na Banjici, Vizelj park u Borči, stadioni Voždovca, Obilića, Čukaričkog, Zemuna) i 20 u unutrašnjosti. Senta je naredna meta…

Najviše pobeda u Superligi crno-beli su ostvarili na „Karađorđu“. Ukupno 13. Ne isključivo protiv Vojvodine, jer je dom Lala služio kao privremen smeštaj Donjem Sremu, kao što sad služi i novosadskom Proleteru. Igrali su na njemu i Spartak i OFK Bačka, ali nisu uspeli da uzmu meru Partizanu. Stadion Vojvodine nije jedini na kom je Parni valjak ostvario dvocifren broj pobeda. Tačno deset zabeležio je u Čačku. Opet, ne nužno sve protiv Borca, jer je kraj Morave domaćin bio i Metalac. Devet slavlja upisano je na stadionu Obilića (protiv OFK Beograda, Rada, Voždovca), koliko i u Ivanjici, gde tim iz Humske ima najbolji odnos trijumfa i broja utakmica (sedam od devet), a visok procenat beleži i u Smederevu (pet od sedam). Naravno, ima objekata na kojima je neporešiv, ali je uzorak znatno manji. Primera radi, u Zemunu, Šapcu (3/3), Borči i Inđiji (2/2), Apatinu, Bačkoj Palanci ili pomenuti u Železniku.

Zanimljivo, Partizan je u 14 superligaških sezona čak sedam puta slavio na terenu najvećeg konkurenta, Crvene zvezde. Taj podatak dobija na značaju ako se zna da je u međuvremenu, primera radi, gostovao u Kruševcu 11 puta i dobio samo pet utakmica. Prava havarija nastala bi kad bi Parni valjak otišao u Novi Pazar, kraj Jošanice ima jedno jedino slavlje u borbi za bodove, i to na poslednjem gostovanju, kad je preokretom (od 0:1 do 3:1) nastavio pohod ka tituli. Pre toga, na šest utakmica, svašta je moglo da se vidi, vratolomnih preokreta, turskih zastava na tribinama, jednom je i petarda pukla ispred lica Marka Nikolića, da bi baš pod komandom tog trenera Partizan probio barijeru i u proleće 2017. slavio u Raškoj.

Među crne tačke može se ubrojati još i Užice, pošto je kraj Đetinje upisan samo jedan trijumf iz tri pokušaja, dok zasad jedini stadion na kom beogradski velikan nije dobio superligašku utakmicu ostaje „Vašarište“ u Požarevcu. U poslednjem kolu jesenjeg dela prvenstva 2009/10 Mladi radnik je pružio dostojan otpor u ne baš fudbalskim uslovima, vratio se posle gola Almamija Moreire, preko Milana Lazića sredinom drugog poluvremena poravnao na 1:1 i izbori remi, iako je posle udarca Nenada Đorđevića lopta ostala u blatu, na gol-crti, a zicer pred kraj propustio baš Moreira.

Posle tog remija Partizan je zaostajao tri boda za Crvenom zvezdom na zimskoj pauzi, ali je imao daleko jači tim nego sad i u drugom delu, posle rokade trenera (Aleksandar Stanojević zamenio Gorana Stevanovića) odbranio titulu. Bila su to neka druga vremena. Danas zaostaje čak 11 koraka za liderom, pa ako već ne može da ga stigne, makar može da pojuri jubilej: 30. stadion koji će osvojiti u Superligi. Pisaće se…

Izvor Mozzartsport