O Nikici Klinčarskom (63) mogao bi da se napiše dobar roman. Nekadašnji bek Partizana ostao je tih i odmeren. Minule karantinske dane provodio je veoma disciplinovano poštujući naloge državnih organa i lekara
Dok sam igrao karantin je za mene bila normalna stvar, znali smo da se moramo da ispunjavamo klupske zahteve. Dobro je da se vraćamo u normalne životne tokove. Uželeo sam se rada na terenu – kaže Klinčarski, od pre dve godine zaposlen u Čukaričkom, trenutno zadužen za individualan rad sa igračima mlađih selekcija.

Saša Ilić se prošle godine oprostio od fudbala posle 876 utakmica u dresu Partizana. Momčilo Moca Vukotić je stavio tačku na karijeru posle 791 meča, dok je Klinčarski treći na večnoj listi sa 565 susreta.

Nikica je počeo da se bavi fudbalom u Berovu, u Severnoj Makedoniji. Njegov strogi otac Petar bio je izričit da Nikica ne može da ode iz nigde iz rodnog mesta dok ne završi gimnaziju.

– Sa 16 godina igrao sam za prvi tim lokalnog Makeša sa specijalnim lekarskim pregledom. Već sam tada zapao za oko ljudima iz Bregalnice i Vardara, ali moj Pera nije hteo da popusti. Bio sam tužan što nisam dobio šansu u mladom timu Skopljanaca na probnoj utakmicu protiv reprezentacije Istočne Makedonije, iako sam bio pozvan.

Sreća se Klinčarskom ipak, osmehnula, umesto u Vardar stigao je u Partizan.

– Mile Simunović, ostrašćeni navijač i skaut crno-belih odveo me je u Humsku. Ostao sam devet godina kao igrač. Bilo je titula i neopisive radosti. Izdvojio bi kada sezonu 1977/78. kad smo dominatno osvojili titulu ispred Zvezde, Dinama, Hajduka, usput smo trijumfovali i u Srednjoevropskom kupu. Bio je to tim sa Borotom, Golcem, Antićem, Hatunićem, Trifunovićem, Prekazijem, Zavišićem, Kozićem, Boškom Đorđevićem, Grubješićem, Santračem… S klupe nas je predvodio veliki Ante Biće Mladinić.

Klinčarski se 1985. otisnuo u SAD. Iste godine dobio je sina Zorana. Igrao je za Las Vegas, Pitsburg i Čikago.

Samo dve godine posle odlaska Nikica se vratio u Partizan. Bio je standardan prvotimac još dve sezone, a zatim se preselio u švedsku Vastru Frolundu, potom i u AIK-u iz Bačke Topole.

– Karijeru sam završio u Vrčinu, pod komandom bivšeg saigrača Ace Trifunovića. Spasili smo klub ispadanja iz Beogradske zone. Završio sam Višu trenersku školu, žao mi je što nisam položio još četiri ispita za diplomu na Ekonomskom fakultetu.

I kao trener mlađih selekcija crno-belih Klinčarski se isticao vrednim radom. Pre dve godine napustio je voljeni klub i preselio se na Banovo brdo.

– Na dobar put izveo sam veliki broj igrača iz Partizanove škole poput Drinčića, Mitrovića, Lazevskog… Crno-beli su uvek u mom srcu. Rastao sam se sa voljenim klubom jer sam mislio svojom glavom. Mogli su da mi progledaju kroz prste jer mi je još malo ostalo do penzije. Zajedno sa mnom otišli su Zvonko Živković, Igor Spasić, Ivica Kralj…

Nikica je zadovoljan radom i poštovanjem u Čukaričkom.

– Klub je vrhunski organizovan, omladinska škola odlično funkcioniše. Gazda Dragan Obradović zaista je uneo mnogo lepog u srpski fudbal, nije čudo što Čukarički napreduje iz dana u dan –zaključio je Klinčarski.