Kad navijači, a onda i deo stručnog štaba, daju fudbaleru nadimak Tatko, jasno je onda o kakvom se znalcu na terenu, a i van njega, radi. A, Bibars Natho je zaista “tata” igre Partizana i to od momenta čim je stao na zeleni tepih stadiona u Humskoj.

Ne pamti se kad se desilo poslednji put da jedan igrač u Partizanu za tako kratko vreme, za jednu utakmicu, potpuno ovlada terenom, timom, osvoji navijače i bez nekih suvišnih poteza ili ičeg na silu, postane gazda na terenu, lider, uzor svima u ekipi.

A, kapiten izraelske reprezentacije, na radost navijača, najavljuje da nema nameru da skoro ode iz kluba. Naprotiv, sviđa mu se Partizan, sviđa mu se Beograd i u razgovoru u podkastu za izraleski Gol, poručio je da će ostati tu još dugo.

“Klub je tačno onakav kakav sam zamišljao za ovu fazu karijere i mislim da je ovo mesto na kojem ću ostati duže nego što bilo ko očekuje”, rekao je Natho.

Ispričao je Bibars i poznatu priču kako je došao u Humsku.
“Sa Zoranom Tošićem, sa kojim sada igram u Partizanu, bio sam saigrač prethodno u CSKA iz Moskve. Video je na instagramu da treniram sam, pozvao me i pitao šta se dešava, rekao sam mu da sam raskinuo ugovor sa Olimpijakosom. Pitao me da li bih došao u Partizan i evo nas”.

Dopada se Nathu i Beograd, a upravo je izbor grada bio jedan od ključnih faktora kada je vagao letos između više ponuda.
“Grad je veoma lep. U jednu ruku nije prevelik, kao neka mesta na kojima sam ranije bio, ali u drugu – ima sve. Ljudi su sjajni. Imaju topao karakter kao Izraelci, ali su pomalo i kao Rusi, što je za mene najbolja kombinacija”.

Naravno, kakav bi to bio razgovor o srpskom fudbalu, a da se na pomene – večiti derbi.

“Sve vreme samo slušaš priču o derbiju. Derbi, derbi, derbi… I sve ti postane jasno zašto je tako kada izađeš na teren. To je neka drugačija vrsta uzbuđenja, drugačiji vajb, ništa sa čim bi mogao da uporedim. Stvarno je derbi nešto posebno”.

Razgovor za Gol urađen je tokom zimske pauze. I to u mestu Kfar Kama, malom gradu u severoistočnom delu Izraela, ispod planine Tavor. Tu je odrastao Bibras Natho. I tom svom mestu se vraća kada god može. Tu je počeo da “pika” loptu.

“Počeo sam da igram na ulici, na parkingu. Nacrtali bismo fudbalski teren, stavili kamenje kao stative i igrali sve dok me majka ne bi zvala da uđem u kuću. Pravo iz škole bih trčao na teren da igram fudbal i ne bih prestajao dok me ne bi uveo u kuću poslednji čovek koji se vraćao s posla”.

Nathovo sazrevanje kao čoveka, samim tim i kao fudbalera, obeležile su porodične tragedije. Najpre su mu dvoje rođaka nastradali u saobraćajnoj nesreći, potom mu je tri godine kasnije od srčanog udara preminuo otac Akram, koji je bio glavna figura u porodici, a nedugo zatim i stric Abram na isti način. Bibars je tada imao 21 godinu i igrao je za Hapoel Tel Aviv.

“Bio je to period od sedam godina u kojem su se ređale tragedije jedna za drugom. Bilo je to jako, jako teško vreme za mene. Bio sam dosta mlađi nego sad, manje sam toga znao o životu, još sam u velikoj meri zavisio od oca, pa nisam znao kako da se nosim sa svim. Bili su to dani kada sam umalo prekinuo karijeru, jer nisam mogao da nađem način kako da se izborim sa svim”.

Ipak, kao što naš narod kaže, vreme leči sve… Natho je iz svega izašao zreliji, snažniji.

“Kao da sam na bio na stepenicama, pa sam svakim novim pređenim stepenikom više oblikovao svoju ličnost. Naučio sam da se nosim sa svim, a to je mnogo promenilo moj karakter, zaokružilo me kao osobu”.

Kada se oporavio od svih tragedija u porodici, Bibars je zablistao na terenu u dresu Hapoela iz Tel Aviva. Tako je igrao da je očarao trenera Rubina Kurbana Berdijeva, koji je insistirao na njegovom dovođenju u klub, pogotovo posle sudara dva tima u Ligi Evrope.

“Smešan deo te priče je što sam imao prvu ponudu Rubina, a na televiziji gledao žreb za prolećnu fazu Lige Evrope i nadao se da ćemo samo njih izbeći. I izvukli smo, naravno – Rubin. Kad sam došao u klub, bilo mi je teško, bio sam sam, na novom mestu, sa potpuno drugačijim vremenskim prilikama. Ali, Berdijev mi je rekao “prvo će ti biti muka, pa ćeš da se povrediš, ali vrlo brzo ćeš biti ok”. I baš tako je i bilo”, nasmejao se Natho.

Sve posle toga je poznato. Sjajno je igrao kapiten izraelske reprezentacije u Rubinu, pa ga je put odveo na kratko PAOK, a onda u CSKA iz Moskve, gde je doživeo najlepše dane karijere. I gde ga je put spojio sa Zoranom Tošićem. Na radost navijača Partizana…

Mozzartsport