Ljudsko telo ne poznaje granice, sve što čovek zamisli može da uradi“, izjavio je jednom prilikom Elijud Kipčoge i prešao sa reči na dela.

Kipčoge je odrastao na farmi, pa nije imao averziju od teškog rada. Bio je disciplinovan, spreman da se potpuno posveti. Svoj talenat nesvesno je razvijao još od najranije mladosti – trčeći dva kilometra do škole svaki dan.

„Niste ni svesni da trčite, jer to morate da radite“, prisetio se 35-godišnjak.

Život mu se potpuno promenio 2002. godine, kada mu je sadašnji trener Patrik Seng ponudio plan treninga. Jedini problem je bio što 18-godišnji Elijud nije imao olovku.

„Zapamtio sam ga, odjurio kući i uzeo olovku i papir da zapišem sve što mi je rekao“.

Sada, 18 godina kasnije, Kipčoge važi za jednog od najboljih maratonaca svih vremena, uz njegovo ime stoje etikete svetski rekorer i olimpijski šampion. Ali mnoge stvari su ostale iste. Elijud i dalje živi jednostavnim životom u kenijskom selu Kaptagat, u svom atletskom kampu.

„Najvažnije mi je da nekoga inspirišem, ne slava. Nikada nisam želeo da postanem poznat, već da motivišem druge. Srećan sam kada upoznam ljude i oni mi kažu – Ne postoje granice ni za jednog čoveka. Na to sam ponosan“.

Ponosan je jer je upravo on to i dokazao. Kenijski atletičar napravio je najveći podvig kada je 12. oktobra prošle godine u Beču istrčao maraton za sat, 59 minuta i 40 sekundi. Na taj način je postao prvi čovek koji je istrčao 42.195 metara za manje od dva sata.

Iako mu taj rezultat nije priznat kao zvanični svetski rekord, jer trka u Beču nije bila otvorenog tipa i jer je imao tim zadužen da drži odgovarajući ritam, jasno je daj Kipčoge pomerio granice mogućeg.

„Da je bilo koji drugi momak istrčao maraton ispod dva sata, napravio bi karneval. A šta je Elijud uradio? Vratio se u kamp, popio je čaj sa timom i počeo je sve ispočetka. Bio je tih, to je to. Niko ne može da poremeti njegov raspored, on to ne bi dozvolio“, rekao je fizioterapeut Piter Nduhiu.

Da li je to bio najbolji momenat u karijeri svetskog rekordera? Sigurno. Da li je bilo još trenutaka koji konkurišu za to zvanje? Mnogo.

Sa samo 18 godina Kipčoge postao je svetski šampion u trci na 5000 metara. U istoj diciplini, godinu dana kasnije, osvoji je bronzu na Olimpijskim igrama u Atini.

Marljivo se spremao narednih godina za Peking i priliku da u trci na 5000 metara postane i olimpijski šampion. U sklopu priprema za svoje druge Igre, Kipčoge je osvojio bronzu na dvoranskom prvenstvu sveta, te srebro na Svetskom prvenstvu.

„Bio sam u formi u Pekingu. Pred poslednja dva kruga sam govorio sebi – Postaćeš olimpijski šampion ove godine. Ipak, nisam mogao. Kenenisa Bekele je pobedio. Ali to srebro je bilo dobro za mene. Bila je to moja druga olimpijska medalja i vodila me je ka zlatu u Riju“, otkrio se Elijud.

U godinama koje su dolazile izostale su medalje sa najvećih takmičenja, a rezultati koje je ostvarivao nisu bili dovoljno dobri da bi se takmičio na Olimpijskim igrama u Londonu.

Bio je to znak za Kenijca da pronađe novi izazov. I našao ga je u maratonu, gde je postao takmičar bez premca. Debitovao je pobedom u Hamburgu 2013. godine. Iako je iste sezone bio ‘tek’ drugi u Berlinu, na narednih 11 trka na 42.195 metara zabeležio je isto toliko pobeda.

„Uvek sam govorio da ne trčim nogama, već srcem i umom. Ako ste mirni, koncentrisani, onda kontrolišete celo telo. Moj um pokreće moje noge i ja pobeđujem“, objasnio je.

„To što sam nepobediv me motiviše svaki dan. Istovremeno, tera me da mislim da ceo svet prati mene i da moram da nastavim sa dobrim rezultatima. To je miks pritiska i podsticaja“.

Među tih 11 vezanih pobeda je i ona na Olimpijskim igrama u Riju 2016. U Brazilu je kompletirao kolekciju olimpijskih medalja.

„To je bio jedan od najboljih dana u mom životu“, potvrdio je Elijud.

„Ako sve bude kako treba, 2021. ću odbraniti titulu u maratonu, nadam se sa dobrim vremenom. Biće to vredan dodatak mojoj biografiji“.

Bilo je i onih koji su pokušali da mu ospore rezultate, pa se jedno vreme spekulisalo o obući koju nosi. Posebno posle čuvene trke u Beču.

„Ne možemo mi da osporavamo razvoj tehnologije, treba da se uklopimo u sve to. U Formuli 1, Pireli daje gume svim timovima. Pa zašto je onda Mercedes najbolji? To je do sportiste, a ne go guma koje koristi. Onima koji se protive ovim patikama mogu samo da poručim da je sve do osobe koja ih nosi, patike ne trče same“, rekao je Kipčoge.

Dok drugi polemišu, on vreme provodi trenirajući. Čvrsto se držeći plana da još jednom, još negde dokaže da granice ne postoje.

„Nastupila su čudna vremena u sportu zbog pandemije koronavirusa. Međutim, na život možete da gledate kao na maraton. Imamo pravce, uspone i nizbrdice. Sada je uspon, najteži deo. Svaki trkač se tu muči. Ali posle toga bude lakše“, najavio je Kipčoge bolja vremena.