Postoje dani koji počnu sasvim običnim tonom. Ništa ne sluti na tragediju. Ustaneš, pogledaš u sunce, proveriš rezultate, pročitaš poneku sportsku vest. A onda, kao udarac u stomak, jedna rečenica promeni sve: „Diego Žota poginuo u saobraćajnoj nesreći.“ I srce zastane. Sport više nije važan. Golovi, asistencije, transferi, titule, sve to u sekundi izgubi smisao. Ostaje tišina. Ostaje pitanje: Zašto?

Gledajući njihove slike sa venčanja, kroz mene krenu stihovi pesme od Džeja : ,,juče srećni, danas tužni“ .Diogo Žota je fudbaler koji je uvek delovao skromno, bez pompe. Nikada najglasniji, ali uvek prisutan. Za Portugal, za Vulvse, za Liverpul. Momak koji je znao šta znači raditi tiho, a ostavljati trag. Otac, suprug, prijatelj.

I najteže od svega je to što nije morao da bude na tom putu. Preporuka lekara samo ga je zadržala na zemlji. Nedavna operacija učinila je da avion nije opcija. Umesto visina, put kolima. Umesto neba, asfalt. Neko bi rekao sudbina, drugi bi možda verovali u slučajnosti. Ali kad pukne guma u punoj brzini, kada auto sleti sa puta i kada obojica, Diogo i njegov brat, poginu na licu mesta, više ni vera ni razum ne pomažu. Ostaje samo bol.

Samo dvanaest sati nakon utakmice, njegovi saigrači i prijatelji, umorni i ispraćeni aplauzima na terenu, skupili su snagu da budu na njegovoj sahrani. Iz sportskih dresova u crninu tuge, iz radosti igre u tišinu večnog oproštaja. Taj trenutak boli i odanosti pokazuje koliko su njihova srca bila povezana — ne samo kao tim, već kao porodica.

Baš tada, nehotice, misao ode unazad, pre više od tri decenije. Sedmog juna 1993. godine, Dražen Petrović, košarkaš koga ni Evropa ni Amerika nisu mogle da zaborave, takođe je ostao na zemlji. Imao je kartu za avion, ali odlučio je da se vrati kolima. Nije želeo da leti. Sudbina, instinkt, ljubav? Nikada nećemo znati. Zajedno sa svojom devojkom krenuo je kopnenim putem. Na autoputu kod Denkendorfa bio je kraj. Nije dočekao da ponovo stane pod obruč, nije dočekao ni aplauze, ni himnu, ni zasluženi oproštaj. Samo crna hronika i večita praznina.

Dražen i Diogo. Dva sportista, dva sveta, dve sudbine. Spojene jednom strašnom, jezivom nepravdom, pogibijom na zemlji, jer nebo tog dana nije bilo opcija. I to je možda najteže prihvatiti. Jer sportiste zamišljamo kao večne, snažne, otporne, junake. A zapravo oni su samo ljudi. Krvavi, umorni, nežni, ranjivi. Ljudi koji vole, koji gube i koji, nažalost, odlaze prerano.

Teško je objasniti taj osećaj. Kao da si izgubio nekog svog, iako ga nikad nisi upoznao. Jer gledao si ga kako igra, kako se raduje, kako grli saigrače, podiže ruke, osmehuje se nakon gola. I sada, kad znaš da ga nema, nešto u tebi se sruši. Jer ono što su radili na terenu bilo je više od sporta. To je bila umetnost, vera, snaga, inspiracija.

Samo prošle godine, u čast Dražena Petrovića, održan je memorijalni turnir koji je okupio igrače, prijatelje i obožavaoce iz celog sveta. Taj turnir nije bio samo takmičenje, već tihi zagrljaj svih nas koji smo voleli čoveka i sportistu, podsetnik da njegova svetlost nikada neće izbledeti. Svaki šut, svaka trojka i svaki aplauz bili su posveta jednom večnom herojstvu koje živi u našim srcima.

I dok poruke saučešća stižu sa svih strana sveta, dok društvene mreže gore od tuge, jedno ostaje jasno: izgubili smo više od sportista. Izgubili smo deo ljudskosti, deo dobrote, deo onoga što sport čini lepim. Ne postoji pravda u ovakvom kraju. Ne postoji ni uteha. Postoje samo sećanja i obaveza da ih ne zaboravimo.

Da ne zaboravimo kako je Dražen nosio ceo region na svojim leđima, kako je igrao s vatrom u očima i srcem deteta. Da ne zaboravimo kako je Diogo bio primer skromnosti i posvećenosti, kako je ćutke rušio barijere i osvajao teren po teren. Danas više ne trče, ne skaču, ne slave. Danas gledaju sa visina, sa mesta gde nema povreda, ni sudija, ni poraza, samo mir.

Ali da, teško je. Teško je ne pustiti suzu. Teško je ne pitati „zašto baš oni?“ Teško je ne želeti da makar na sekund možeš da ih vratiš, da im kažeš „hvala.“ Jer su zaslužili mnogo više, i oni i mi. Zato, dok gledamo te slike, Dioga sa porodicom, Dražena sa trojkom u poslednjoj sekundi, neka nam srce zadrhti, ali neka ne zaboravi. Jer kada heroji odu, ostaju legende, a legende ne umiru.