Rečnici su prepuni reči, ali ponekad je teško pronaći one prave da bi se nešto opisalo. Poput jubilarnog, desetog trijumfa Novaka Đokovića na Australijan openu.

Ne postoje reči, toliko sveobuhvatne, da objasne šta je to uradio istinski broj jedan ove igre, tog 29. januara ove 2023. godine.

Te reči bi morale da u sebi nose sav naboj, svu strast, paletu emocija koju je Novak Đoković ispoljavao na putu ka još jednom usponu na teniski Mont Everest. Morale bi da nose u sebi makar zrnce altruizma koji oličava Novak Đoković u svom nezadrživom finiširanju ka ostvarenju kosmičkih teniskih ciljeva.

Kada niko ne veruje da i nad stratosferom ima stratosfera, Novak to dokaže.

„Vrati se na svoju planetu, Novače“, tvit je španskog tenisera Alehandra Davidoviča Fokine, posle Đokovićevog 22. grend slem trijumfa.

Jedan drugi Novakov kolega, Australijanac Džon Milman je rekao ovako:

„Rodova arena, ali Novakov teren“.

Neki su se pokajali, ugrizli za usnu i poput Krega Tajlija makar delimično iskupili za lanjski greh.

On je Novaku Đokoviću omogućio da svih sedam predstava budu večernji teniski događaji, što je Novaku sasvim odgovaralo.

Kreg Tajli je i prošle i svih ovih godina znao, da je Novak = Melburn. I isplatilo mu se što je izdržao baražnu vatru kritičara o tome kako je povlađivao šampionu. Ako je neko to zaslužio, onda je to svakako Novak.

Novak je GOAT. Nepobitan GOAT. Tačka.

On je takav zato što je morao da na svom putu ka istoriji ide dvostruko težom stazom od onih kojima su lebdeli njegovi rivali, Rodžer Federer i Rafael Nadal.