Da je živ, Haris Brkić bi danas ima 46 godina, ali… Ljubimac „grobara” tragično je izgubio život u 26. godini. Nepoznati napadač je 12. decembra 2000. godine, ispred hale Pionir, ispalio dva metka u Brkića, koji je preminuo nepuna 72 sata kasnije.

U potresnoj ispovesti u serijalu „Majke šampioni” na televiziji Arena sport, Radmila Brkić, majka pokojnog košarkaša Harisa, govorila je o tragičnoj sudbini svog jedinca.

Vest, koja joj je život obojila u crno, čula je na TV-u.

– Moj suprug je prebacio kanal. On se oduzeo. Ja znam da sam klonula, da sam samo sela na parket. To je bio… To je bio… Ne mogu da opišem to. Ne mogu da verujem. Ne mogu da povežem ni sam čim. Ni sa kakvim… Ne znam. Ne mogu da ga povežem sa tim da bi on mogao da bude povređen, a ne ubijen – rekla je tada majka.

A kako živeti bez sina jedinca? Kako nastaviti život? Majka osim suza nema tačan odgovor. Već 20 godina, muče je dva pitanja: Ko je ubio Harisa? I zašto?

– Kada se sve to desilo diglo se sve da se otkrije ko je ubica. Prvih pola godine smo bili u kontaktu sa policijom, niko ništa… Dolazili su ovde, postavljali su pitanja: „Da li je ovo? Da li je ono? Da li mi znamo nešto?“ Ne znamo. Evo sada što pričam vama to smo i njima pričali. Jedino što su nama rekli je da nemaju motiva. To je bilo sve što smo mi saznali od njih. To je trajalo ni nepunih godinu dana i od tada ništa. Niko više se ni obratio nije, a da vam kažem, ja da idem da pitam šta rade i dokle su stigli, malo mi je to i neumesno jer treba svako svoj posao da radi. Bilo bi normalno da idem tamo da tražim, ali ja nisam sposobna za to – suze su opet potekle.

A onda jedno veliko priznanje.

– Ja sam sto puta kazala da bih ja volela da me nazove taj, neka me sretne da mi kaže samo zašto. Meni njegova kazna više uopšte nije bitna. Ja nemam njega. Da li će on robijati, da li će on biti osuđen, meni to više ništa ne znači. Samo da mi kaže zašto je to uradio. Koja je to grečka njegova bila, šta je on to toliko skrivio da on puca u njega? Samo zašto je to uradio. Ništa drugo. Ja nikome neću da kažem, ni policiji. Ma da me je nazvao…

Bolnu ispovest je zaključila je rečima koje pogađaju u srce.

– Samo pomislim koliko bi on godina imao sada. Bio bi čovek. Da li bi bio trener ili ne, o tome ne razmišljam, već samo o tome koliko bi on imao godina. Pa i drugi imaju porodice i unučiće. Ali izbegavam da o tome puno i mislim.