Mogu večiti kvalitetom da se izdignu iz superligaškog blata, čak i da pobeđuju u grupnim fazama Lige šampiona i Lige Evrope, ali teško da mogu normalno da se odmere u takmičenju koje je samo po nazivu „super“. Tu ligu njen najlošiji deo uporno vuče nazad čak i kad svi drugi žele napred. Sudije i njihove ponekad katastrofalne, a često smehotresne odluke ne daju fudbalu da napreduje, što se moglo jasno videti u poslednjem meču 11. kola u kome je taj isti fudbal trebalo da procveta, jer je imao sve elemente drame, ali je ostao u drugom planu, pošto su u prvom – arbitri.

Trebalo  je mali gradski derbi da odigraju Partizan i Voždovac, međutim, umesto da se piše i priča o taktici Radomira Kokovića i tome kako je potpuno ukočio Parni valjak ili da prostor dobije „zvezda u nastajanju“ kakva je Strahinja Pavlović, jedna odluka sudije Momčila Markovića stoji kao senka iznad rezultata. Ostaće zapis na semaforu da su Zmajevi preleteli Topčidersko brdo, ali im je krila dao očigledan previd beogradskog arbitra. Čak ni pogodak Pavlovića u prvom minutu nadoknade nije vredeo Partizanu, pošto ga je u petom, kad je svim silama jurio po preokret, matirao njegov veliki navijač, Marko Dević i potpisao se na trijumf na Topčiderskom brdu – 2:1 za Voždovac.

Od svih ljudi na stadionu samo je Marković video penal, častio goste, a spotakao Partizan u trci sa Crvenom zvezdom, pa sad osvajač Kupa Srbije zaostaje za prvakom četiri boda. Koliko je „slep kod očiju“ Marković je pokazao u nadoknadi, jer pre gola Voždovca nije svirao ovoga puta očigledan penal zbog Nathovog igranja rukom, pa ako pravde ima skorije neće na teren.

Doduše, što je meč rešavan u nadoknadi dobrim delom je i krivica tima Sava Miloševića. U Kazahstanu je bio brz, a večeras brzoplet. U većem delu meča lopta mu je bežala, nije ga slušala, izostala su karakteristična ubacivanja u prostor, utrčavanja iz drugog plana, a na sve to nije bilo ni svežine, pa ni preciznosti u pasu, zbog čega je dobro postavljen odbrambeni bedem Zmajeva odolevao, lako hvatajući u zamke Takumu Asana, kao prinudnog špica.

Videlo se protiv Voždovca koliko je manevar crno-belih navikao da igra sa Umarom Sadikom kao najisturenijim igračem. Dosad su lopte slate ka vižljastom Nigerijcu uglavnom završavale kod njega, međutim, izostanak prvog timskog strelca (kartoni) označio je mučenje u tom završnom pasu, jer su sve akcije koje bi išle preko Asananeshvatljivo prekidane, pošto Japanac nije uspevao da smiri pas i sačeka siagrače. Kad je u tome napokon  uspeo i fintom oslobodio čuvara ostao mu je „balon“ iza nogu… 

I takav Partzan, manje energičan nego pre tri dana, stvorio je dovoljno situacija za gol. Samo što nisu one bile toliko izgledne, ne može se reći da su ziceri, iako je Zoran Tošić – jedini koji je pokušavao da kreira – slao centaršuteve ka Ostojiću i Pavloviću, ali udarci štoperskog tandema nisu bili ni snažni, ni precizni. Osim toga, branio je dobro golman Voždovca Marko Ilić, kao na primer posle pokušaja Slobodana Uroševića ili dva hica LazaraMarkovića. Pred kraj je Lazar imao šansu posle divne akcije da donese remi, ali je plasirao loptu pored gola. Niko nije cilj pogodio… Sve do Strahinje Pavlovića kad je vreme već curilo.

Voždovac je u Humsku došao sa idejom da tranzicijom ugrozi favorita i brzim prenosom lopte preko krila, Aleksandra Stanisavljevića i AlenaMašovića stigne do iznenađenja. Takvo opredeljenje Radomira Kokovića dalo je rezultat, mada se mora konstatovati da je ekipa iz Zaplanjske do prednosti stigla iz neposostojećeg jedanaesterca. Posle greške Slobodana Uroševićaukazao se brisan prostor Mašoviću, ovaj je nesebično produžio ka Stanisavljeviću, a bivši prvotimac Donjeg Srema, Vojvodine i niškog Radničkog veštom glumom prevario sudiju Momčila Markovića.

Kazneni udarac koji to nije bio u pogodak je pretvorio Nemanja Nikolić i tek tad je postalo publici na stadionu jasno s kim ima posla. Još se u devetominutonoj nadoknadi prvog dela Mašovićuukazala šansa da duplira prednost posle akcije Nikolić, ali ga je lopta prevarila i otišla u gol-aut, ali je i taj napad pokazao kavkim ofanzivnim arsenalom Voždovac raspolaže.

Štaviše, vrlo zanimljivo ukomponovan sastav sa „krova“ mogao je bodove da osigura znatno pre poslednjeg zvižduka sudije Markovića, samo da je Alen Mašović – nije ga tek tako Savo Milošević označio „omiljenim igračem lige“ – bio prisebniji kad je prevario Ostojića, ne i Strahinju Pavlovića. Ili da je iskusni Marko Dević pucao u uglao, ne u noge Vladimiru Stojkoviću… Drugu šansu nije propustio.