Ne ide protiv bunkera – ne ide ni protiv ekipa koje se otvore. Žalili su se Partizanovi fudbaleri da im ne odgovara kad se gost u Humskoj 1 zatvori, ukopa pred kaznenim prostorom, da teško stvaraju šanse u pozicionoj igri, prizivali rivala koji želi neguje fudbal napred, a kad im je takav došao u goste pružili su jednu od najlošijih partija u sezoni za zaborav.

Za razliku od većine superligaša, Spartak je stigao u Beograd s namerom da se nadmeće i tu želju potkrepio toliko ofanzivnim stilom da je, u napadačkom smislu, uradio više i od Bešiktaša i Crvene zvezde jesenas, a daleko nadmašio Radnički koji je pre desetak dana naneo crno-belima, do danas, jedini poraz pred svojim navijačima – 1:3.

Poraz koji ima obrise istorijskog, jer je treći uzastopni u prvenstvu (Nišlije 0:1, Voždovac 0:1, Subotičćani 1:2), što se prethodni put desilo u maju 2007. kad je na klupi sedeo Miroslav Đukić. Skoro 12 godina kasnije šamar za šamarom kao najbolja ilustracija u kakvoj je dubiozi klub i da su promene potebne na svim nivoima. Ne samo u sportskom sektkoru.

Najveći „krivac“ za današnji neuspeh, koji bi mogao da psluži kao skicu cele užasne sezone, bio je Stefan Denković.Mada je u uvodu meča nehotice skrivio jedanaesterac, krilni vezista Spartaka najpre je razmontirao srednji red domaćina sa ovoga puta ispodprosečnim Aleksandrom Šćekićem, usput pravio probleme odbrani prinudnog izgleda posle povrede Nemanje R. Miletića, jednom matirao Vladimira Stojkovića u prvom, a u drugom poluvremenu propustio priliku da dokrajči grogiranog protivnika, uzdrmavši prečku.

Denković, izdanak Omladinske škole Crvene zvezde, plesao je pred očima 3.000 navijača i bio rebus koji bi, stekao se utisak, teško rešio i Zoran Mirković da je ostao, a nije uspeo ni privremeni naslednik na klupi Parnog valjka Žarko Lazetić čak i kad je uveo najvećeg znalca u ekipi Zorana Tošića. Nije vredelo, jer je osim osim Stefana Spartak imao nadahnutog Dejana Đenića (streca drugog gola), visprenog Nemanju Obradovića, rastrčanog bivšeg Partizanovog đaka Nemanju Glavčića… Sa takvim potencijalom, koji je, ruku na srce, na nivou prosečnog superligaškog tima, slavio je na Topčiderskom brdu a da se maltene nije ni oznojio. Lako, suptilno, rutinski, kako je – u neka davna vremena – to činio Partizan.

Bio je to pokazatelj da su Plavi golubovi i jesenas, u Kuli, zaslužili više od 0:0 u sudaru sa protivnikom koji nema ni glavu, ni rep i koji je danas igrao fudbal samo prvih desetak minuta posle kojih se činilo da bi mogao do ubedljivog slavlja. Ovako, džaba Rikardu Gomešu što je popravio statistiku udarcem sa bele tačke, kad posle gola ništa nije uradio, između ostalog što zbog povrede Danila Pantića nije imao ko da mu doda loptu, međutim…

Ako je Partizan došao do tačke da igra dobro samo deset minuta, da ne terenu nema žara, da niko ne uspeva da pokrene smislenu akciju, možda je uprava i zaslužila da joj navijači skandiraju da napusti klub, a igrački kadar zreo ne samo za zvidžuke, već totalni remont. UTačku na podbačaj crno-belih stavio je Obradović golom u poslednjim trenucima susreta. Opet je Denković prošao kao šilo.

Mozartsport